(72) "Jadna ja!" – reče – "zar da rodim ovako stara, a i ovaj moj muž je star. Ovo je zaista nešto neobično!"

(73) "Zar se čudiš Allahovoj moći?" – rekoše oni – "Allahova milost i Njegovi blagoslovi su na vama, obitelji vjerovjesničkoj. On je dostojan hvale i On je plemenit!"

(74) I pošto Ibrahima prođe strah i dođe mu radosna vijest, on se poče raspravljati sa Našim izaslanicima o narodu Lutovu;

(75) Ibrahim je zaista bio dobrodušan, sažaljiv i odan.

(76) "O Ibrahime, prođi se toga, naređenje od Gospodara tvoga je stiglo; njih će stići patnja, sigurno!"

(77) I kad izaslanici Naši dođoše Lutu, on se zbog njih nađe u neprilici i bî mu teško pri duši, pa reče: "Ovo je mučan dan!"

(78) I narod njegov pohrli njemu – a i prije su radili sramotna djela. "O narode moj" – reče on – "eto mojih kćeri, one su vam čistije! Bojte se Allaha i pred gostima mojim me ne sramotite! Zar među vama nema razumna čovjeka?"

(79) "Ti znaš da nam nisu potrebne tvoje kćeri" – rekoše oni – "ti doista znaš šta mi hoćemo."

(80) "Ah, da ja samo imam moć" – reče on – "ili da se mogu osloniti na nekog snažnog!"

(81) A meleki rekoše: "O Lute, mi smo izaslanici Gospodara tvoga, oni tebi ne mogu nauditi. Ti kreni sa čeljadi svojom u gluho doba noći bez žene svoje, nju će zadesiti isto što i njih, i neka se niko od vas ne obazire! – Rok im je praskozorje, a zar praskozorje nije blizu?"