(82) i šejtane neke da zbog njega rone, a radili su i poslove druge, i nad njima smo Mi bdjeli.

(83) I Ejjubu se, kada je Gospodaru svome zavapio: "Mene je nevolja snašla, a Ti si od milostivih najmilostiviji!" –

(84) odazvasmo i nevolju mu koja ga je morila otklonismo i vratismo mu, milošću Našom, čeljad njegovu i uz njih još toliko i da bude pouka onima koji se Nama klanjaju.

(85) I Ismailu, i Idrisu, i Zulkiflu, a svi su oni bili strpljivi.

(86) I obasusmo ih milošću Našom, oni doista bijahu dobri.

(87) I Zunnunu se, kada srdit ode i pomisli da ga nećemo kazniti – pa poslije u tminama zavapi: "Nema boga osim Tebe, hvaljen neka si, a ja sam se zaista ogriješio prema sebi!" –

(88) odazvasmo i tegobe ga spasismo; eto, tako Mi spašavamo vjernike.

(89) I Zekerijjau se – kada zamoli Gospodara svoga: "Gospodaru moj, ne ostavljaj me sama, a Ti si jedini vječan!" –

(90) odazvasmo i, izliječivši mu ženu, Jahjaa mu poklonismo. Oni su se trudili da što više dobra učine i molili su Nam se u nadi i strahu, i bili su prema Nama ponizni.