(62) A kada se udaljiše, Musa reče momku svome: "Daj nam užinu našu, jer smo se od ovog našeg putovanja umorili."

(63) "Vidi!" – reče on – "kad smo se kod one stijene svratili, ja sam zaboravio onu ribu – sâm šejtan je učinio da je zaboravim, da ti je ne spomenem – mora da je ona skliznula u more; baš čudnovato!"

(64) "E, to je ono što tražimo!" – reče Musa, i njih dvojica se vratiše putem kojim su bili došli,

(65) i nađoše jednog Našeg roba kome smo milost Našu darovali i onome što samo Mi znamo naučili.

(66) "Mogu li da te pratim" – upita ga Musa – "ali da me poučiš onome čemu si ti ispravno poučen?"

(67) "Ti sigurno nećeš moći sa mnom izdržati" – reče onaj –

(68) "a i kako bi izdržao ono o čemu ništa ne znaš?"

(69) "Vidjećeš da ću strpljiv biti, ako Bog da!" – reče Musa – "i da ti se neću ni u čemu protiviti."

(70) "Ako ćeš me već pratiti" – reče onaj – "onda me ni o čemu ne pitaj dok ti ja o tome prvi ne kažem!"

(71) I njih dvojica krenuše. I kad se u lađu ukrcaše, onaj je probuši. "Zar je probuši da potopiš one koji na njoj plove? Učinio si, doista, nešto vrlo krupno!"

(72) "Ne rekoh li ja" – reče onaj – "da ti, doista, nećeš moći izdržati sa mnom?"

(73) "Ne karaj me što sam zaboravio" – reče – "i ne čini mi poteškoće u ovome poslu mome!"

(74) I njih dvojica krenuše. I kad sretoše jednog dječaka pa ga onaj ubi, Musa reče: "Što ubi dijete bezgrješno, koje nije nikoga ubilo! Učinio si, zaista, nešto vrlo ružno!"