(79) "Sačuvaj Bože" – reče – "da uzmemo nekog drugog do onoga u koga smo naš predmet našli! Tada bismo zaista bili nepravedni!"

(80) I kad izgubiše svaku nadu, odvojiše se u stranu da se posavjetuju. "Zar ne znate" – reče najstariji među njima – "da ste se ocu svom Allahom zakleli, a i prije Jusufa upropastili. Neću napustiti ovu zemlju dok mi to otac moj ne dozvoli ili dok Allah u moju korist ne presudi, a On je Sudija najbolji.

(81) Vratite se ocu svome pa recite: 'O oče naš, sin tvoj je ukrao; mi tvrdimo samo ono što smo vidjeli, a mi se nismo mogli onoga što je bilo suđeno sačuvati.

(82) Pitaj grad u kome smo boravili i karavanu s kojom smo došli. Mi zaista govorimo istinu!'"

(83) "Nije tako" – reče Jakub – "u dušama vašim je ponikla zla misao, i ja se neću jadati, nadam se da će mi ih Allah sve vratiti; uistinu On sve zna i mudar je."

(84) I okrenu se od njih i reče: "O Jusufe, tugo moja!" – a oči su mu bile pobijeljele od jada, bio je vrlo potišten.

(85) "Allaha nam" – rekoše oni – "ti toliko spominješ Jusufa da ćeš teško oboljeti ili umrijeti!"

(86) "Ja tugu svoju i jad svoj pred Allaha iznosim, a od Allaha znam ono što vi ne znate" – reče on.